Историја чоколаде

Чоколада се првобитно конзумирала у течном стању, пила се, па су је називали „пићем богова“.

Маје су конзумирале какао још у 6. веку, у облику напитка и називали је „горком водом“. Какао, као основни састојак чоколаде, води порекло из Амазона, од пре 4000 година. Први писани траг о употреби какаоа потиче из 1100. године пре нове ере.

Древне Маје су какао сматрале симболом живота и плодности. Чак су и зрневље ове биљке користили као средство плаћања. Према веровању Астека, прастановника Мексика, чоколада је била пиће богова. Астеци су веровали да су семе дрвета какаоа добили од богова на дар као благослов. Тек почетком 16. века какао стиже у Европу. Кортес, шпански освајач , 1525. године доноси краљу какао на дар. Од тада то пиће постаје омиљена дворска посластица. Убрзо „чоколадна грозница“ захвата читаву Европу.

Чоколада је била веома скупа и могли су је у почетку приуштити само богати. У то време сматрали су је лековитом, преписивана је чак и као медицинска терапија против различитих болести. Прва продавница чоколаде отворена је 1657. године у Лондону.

Данас се швајцарска чоколада сматра најфинијом, иако је у Швајцарску стигла тек 1750. године.  Швајцарци су је први мешали с лешником и направили прву млечну чоколаду.

Пут од „горког напитка“ до фино прерађеног млечног производа трајао је,  дакле, вековима. Данас је омиљена широм света. Делује чак и благотворно на организам:  богата је калцијумом, магнезијумом, гвожђем и фосфором. Јак је антиоксиданс, чисти организам, а делује и као благи стимуланс. Подстиче производњу ендорфина и серотонина који доводе до осећаја пријатности и благе еуфорије. Враћа осмех на лице, па је право решење у тренуцима нерасположења.

МОНТЕВИДЕО БОГ ТЕ ВИДЕО!

Фудбалска репрезентација Југославије на Првом светском првенству у фудбалу 1930. године у Уругвају, у Монтевидеу, освојила је треће место.

На том првом Мундијалу, учествовало је само тринаест репрезентација, девет из Америке у четири из Европе. Европу су представљале: Француска, Белгија, Румунија и Краљевина Југославија.

Невероватно је то да су југословенски фудбалери допутовали у Монтевидео поштанским бродом „Флорида“, после осамнаест дана пловидбе, кренувши из француске луке Марсељ. Њихови тренинзи сводили су се на трчкарање и вењбање на бродској палуби. Чудно је да су толике дане фудбалери провели на пучини океана, без последица, без болести и да су здрави и на време стигли у Монтевидео.

Хрватски фудбалери због бојкота, нису се придружили репрезентацији Југославије, те су репрезентацију чинили искључиво српски фудбалери, шеснаесторица из Београда и један из Новог Сада.

На самом старту првенства, југословенски фудбалери су начинили сензацију, победивши Бразил са 2:1. Први гол за Југославију постигао је осамнаестогодишњи Александар Тирнанић Тирке. Прву поставу тима чинили су: Милован Јакшић (голман), Милутин Ивковић, Драгослав Михајловић, Милорад Арсенијевић, Момчило Ђокић, Љубиша Стефановић, Александар Тирнанић Тирке, Благоје Моша Марјановић, Ивица Бек, Ђорђе Вујадиновић и Бранислав Секуловић. Селектор ове репрезентације био је Бошко Симоновић. Југословенска репрезентација је у другом мечу победила репрезентацију Боливије са 4:0 и тако се пласирали у полуфинале, у којем су играли са домаћином – Уругвајем.

На стадиону Сентенарио, у овом полуфинару било је присутно 93 000 гледалаца. Атмосфера на стадиону је била готово карневалска. Наши фудбалери повели су голом Секулића. Међутим, Уругвајци су убрзо изједначили на 1:1. При том резултату Уругвајцима је помогао један полицајац. Приликом напада Уругвајаца, полицајац је лопту из гол-аута вратио у игру и омогућио Анселму да савлада нашег голмана Милована Јакшића. Управо је Милован Јакшић, због својих чудесних одбрана у Уругвају, добио надимак „Ел гран (велики) Милован“. Након првенства једна улица је у Монтевидеу понела његово име. Након овог кључног тренутка утакмице, фудбалери Уругваја су постигли још четири гола и убедљиво победили.

Краљевина Југославија је на Првом светском првенству у Уругвају, у Монтевидеу званично поделила треће и четврто место са репрезентацијом САД и била је најбоље пласирана од свих Европљана. Утакмица се за треће место није играла, али по неписаном правилу, треће место је припало екипи чији противник из полуфинала освоји титулу. То је у овом случају била Краљевина Југославија, а титулу је понео Уругвај, који је победио Аргентину са 4:2.

Наши фудбалери су се тек после месец дана вратили у Београд, а на желесничкој станици им је приређен дочек од преко 5000 навијача који су фудбалере носили на раменима Балканском улицом све до Теразија. Београђани су тада спевали песму „Монтевидео бог те видео“.